Sam kraj sveta, po tekstu Žan-Lik Lagarsa, predstava je "društvenih ugovora", njihove "neuspešnosti" koja se izvodi pred/za publiku. Osnova postavke su govorni mehanizmi, bihevioralne matrice, koje se nude kao snažniji pokretači od same motivacije likova. Drama u klasičnom pozorišnom smislu izmiče, ostaje neizgovorena, u naznakama ili tragovima, zapinjanjima, dok je ono što o(p)staje društveni stroj.
Postavka ovog komada zasniva se na principima postdramskog teatra (Lehmann), pre svega ’izostavljenog tumačenja’ to jest ’dokinute semiotike’. Centar ’događaja’ pomeren je sa pozornice u polje dinamične komunikacijske razmene na relaciji scena - publika, pogled je aktiviran, gledalac/gledateljka je taj/ta koji/koja dovršava predstavu, igra zahteva neprestano ’kadriranje’ pogledom. Postupci autorskog tima predstave Sam kraj sveta nose ozbiljnu nameru re-artikulacije lokalnog pozorišnog prostora, pre svega problematizovanja dominantnog ’predstavljačkog’ modela, ideologije uređene mikroceline kao i zatvorenih društvenih identiteta. Umesto toga nudi se struktura otvorena za čitanje, disfunkcionalna i neprikladna.

Vlatko Ilic